четвртак, 29. јануар 2015.

Петнаест предмета из Британске краљевске колекције по избору аутора блога

Када сам једном приликом трагао по интернету a у намери да пронађем погодан материјал за тему којом сам се у том тренутку бавио, наишао сам на сајт Британске краљевске колекције и испрва нисам ни био свестан на какву сам историјско - естетску ризницу наишао. Сајт је прави трезор за све историчаре и естете а количина, разноврсност и организација предмета просто  остављају без даха. И на крају када проведете сат, два на сајту схватићете да су Британци фотографисали и скенирали апсолутно све личне предмете својих владара. Невероватно заиста! Овом приликом а за поштоване читаоце мог блога издвајам петнаест (по мом укусу) најлепших предмета. Уживајте! :)

1. Ормар за медаље од храстовине, корњачиног оклопа и месинга из 1740. године.


2. Крунидбена Библија са крунисања краља Џорџа III из 1747. године.


3. Бурмутица од ахата, злата, стакла и емајла са уметнутом минијатуром политичара Роберта Дарсија из 1745. године.


4. Преносни ормарић лакиран златном и сребрном бојом. Израђен у Јапану почетком 20. века. Поклон јапанске царице краљици Мери око 1930. године.


5. Позлаћени сто од боровине и буковине са мермерном плочом направљен 1704. за краљицу Ану.


6. Бочни ормар од ружиног дрвета са додатком месинга, мермера и позлаћене бронзе начињен почетком 19. века.


7. Биста краља Џорџа IV угравирана у комад сибирског аместита начињена између 1820 - 1830.


8. Ваза од позлаћена бронзе настала почетком 19. века.


9. Бележница краљице Шарлоте од корњачиног оклопа, злата и дијаманата из 1765.


10. Столица са позлатом и цветном таписеријом из 1828. године.


11. Порцуланска ваза настала око 1815. у Бечу.


12. Писаћи сто од метала, калаја, абоноса и коже из 1815. године


13. Ормар за порцелан израђен у Француској око 1770. године. Припадао је краљу Џорџу IV.


14. Писаћи сто од храстовине и ораховине са додатком корњачиног оклопа, месинга и позлаћене бронзе из 1715. године.


15. Лепеза француске краљице Марије Антоанете






субота, 24. јануар 2015.

Од комада са певањем и пуцањем до прве српске опере

Србија друге половине 19. века била је поприште ужурбаног развоја свих пора грађанског друштва. У таквој клими  позориште је имало једну од пресудних улога. Оно је обликовало како културну тако и националну свест грађанства чиме се снажила идеја ослобођења српских крајева који су још увек били под влашћу Отоманске империје.  Наравно, не смемо из вида изгубити ни потребу истанчавања националног духа и идентитета у земљи која је вековима била под туђинском влашћу. Ако искључимо национално питање позориште је имало водећу улогу и по питању креирања културног укуса публике а доминантни жанр ''комада са певањем'' припремао је публику за сложенији позоришне жанрове какав је свакако опера. 

Народно позориште у Београду
 У 19. веку поготово у мањим срединама које нису имале своју позоришну трупу веома су била популарна путујућа позоришта чија сама појава и популарност указује на све веће културне потребе становништва.  У ово доба а по угледу на немачке и француске сличне жанрове јавља се  позоришни жанр  ''комад са певањем'' који дуж читавог 19. века и прве три деценије 20. остаје доминантни жанр у српским позориштима. Сама дефиниција комада са певањем била би да су то сценска дела у прози која се одигравају у сеоском или маловарошком амбијенту са фолклорним, комичним, романтичним или патриотским садржајем и у кога су уметнуте музичке тачке које су изводили аматери или недовољно музички образовани глумци и свирачи.


Јоаким Вујић, отац српског позоришта
Но, вратимо се путујућим позориштима. Србија прве половине 19. века била је недовољно развијена у многим сферама а поготово у културној а сама историја српског позоришта је уједно и историја развитка комада са певањем. Управо у том културном просвећивању  највећу улогу су имали Срби из Аустро - Угарске монархије а у сфери позоришта  путујућа трупа Јокаима Вујића имала је нарочити примат. Јоаким Вујић је и сам писао врло успеле драме али и прерађивао стране  и прилагођавао их српској публици створивши поджанр посрба. Прву посрбу  Вујић поставља 1813. године у Рондели и то је прерада дела Аугуста Коцебуа под називом "Крешталица". Међутим "Крешталица" није била усамљена јер је у истом театру годину дана раније изведено дело "Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака" које се задржало на репертоару мађарских позоришта све до 1838. године. Ово дело ,иако на мађарском језику али са српским песмама и тематиком, може се сматрати првим комадом са певањем у српском народу. У Србији Вујић први пут борави 1823. а 1834. године на позив кнеза Милоша Обреновића одлази у Крагујевац и тамо покреће прво позориште у Србији које се звало Књажевско - сербски театар. Већ наредне године током Сретењске скупштине одиграни су и први комади за које музику пише Јосиф Шлезингер.

Шлезингер је друга значајна личност српског позоришта и родоначелник музичког живота у Србији, творац првог српског оркестра познатијег и као Књажевско-србска банда. Из овог периода најпопуларнији комади са певањем настали из сарадње Вујића и Шлезингера биле су комедије а међу њима издвајају се "Награжденије и наказаније" и "Шнајдерски калфа или Сестра из Ирига". Пар година касније када управу над овим позориштем преузима Атанасије Николић, Шлезингер пише музику и за његова дела а будући да се престоница Србије сели у Београд његова дела се су све учесталија и изводе се у првом београдском позоришту који је популарно назван  Театар на Ђумруку.






Милорад Петровић у костиму Милоша Обилића
Ова дела била су до те мере популарна да је остало записано како су београдске кафане остајале пусте у време играња ових представа. Комади Театра на Ђумруку понајвише имају теме из националне историје што одговара политичкој и националној клими па су теме везане за Косовски бој и епску поезију биле најзаступљеније. Неки најпопуларнији комади из тог периода су свакако "Женидба цара Душана", "Сан Краљевића Марка", "Сраженије на Косову пољу", "Краљевић Марко и Арапин" а осим Шлезингера и Атанасија Николића текстове пише и Јован Стерија Поповић. Последњи Шлезингеров комад био је "Смрт србског књаза Михаила Обреновића". Тај комад имао је свега три певачке нумере и оне су биле минимално певачки захтевне у циљу што већег олакшања иначе музички необразованим глумцима. Након Шлезингера и престанка рада "Театра на Ђумруку" комаде с певањем ствара Никола Ђурковић који делује између 1840. и 1852. у Београду и Панчеву а нумере из његових комада биле су врло популарне и заживеле су као песме и ван cцене а једна од њих свакао је песма "Радо иде Србин у војнике " као и будница "Устај, устај Србине".

Прекретница за   развој  комада са певањем свакако је  отварање зграде позоришта у Београду. На идеју да се оснује позориште, кнез Михаило Обреновић долази након једне представе коју у Београду изводе глумци новосадског Српског народног позоришта. Кнез Михаило  је непосредно пред крај градње убијен а сама зграда отворенa је годину дана касније и то комадом с певањем симболичног назива "Посмртна слава кнеза Михаила"  аутора Ђорђа Малетића.  Након комада посрба који су били прилагођени глумцима аматерима следе комади прилагођени професионалним глумцима који су колико - толико били музички и вокално образовани и у том периоду значајан допринос овом жанру дали су Исидор Бајић, Станислав Бинички, Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић а свакако најзначајнији творац комада и најзначајнији представник у српској националној музици је Даворин Јенко. Даворин Јенко је рођен у Словенији а у нашим крајевима најпре делује у Панчеву а затим од 1869. прелази у Београд где постаје капелник Народног позоришта све до пензионисања 1902. године.
Даворин Јенко
Током свог плодног рада 
Јенко је направио богат сценски опус и написао око 90. комада с певањем. Овај број нам најбоље сведочи о томе колико је комад са певањем био популаран у овом периоду.  Најпознатији комади су свакако "Сеоски лола" из 1878, "Врачара" из 1882. која је названа и првом српском оперетом, "Прибислав и Божана" која је по броју музичких нумере названа опером а имала је 22. нумере. Свакако најпознатији Јенков комад с певањем је "Ђидо" компонован на текст Јанка Веселиновића кога је дорадио Драгутин Брзак. Иначе, Јанко Веселиновић је јако волео позориште  и појављивао се у неким представама и то поготово у "Ђиду" где је био у хору како би био уверен да се све одвија како је он замислио. Са друге стране он није био само писац текста овог комада него је био и сакупљач народних песама а и сам је бирао које ће уметнути у овај комад. Веселиновић је 1895. године издао збирку напева под називом ''Севдалинке народних бисер песама за певање '' у чијем предговору је написао:  

"На земном шару нема народа који је песмом говорио, као што је српски народ".

Творци комада са певањем:
седе: Милован Глишић, Алексанар Сумбатов, Бранислав Нушић, Стеван Сремац
стоје: Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић

Од свих комада с певањем комад ''Ђидо'' се најдуже задржао на репертоару Народног позоришта у Београду. У периоду од  настанка 1892. до 1913. имао је укупно 81. извођење а колико је био популаран најбоље говори податак да је изведен на свечаном обележавању 25. година Народног позоришта 1894. године а свој живот на сцени има и након Првог светског рата будући да је Станислав Бинички ревидирао и освежио партитуру. Сама реч "ђидо'' значи храбар младић а комад је имао тему из сеоског живота и назван је слика из сеоског живота у 5. чинова. У средишту радње је сукоб генерација у сеоској средини и љубавну причу двоје младих на коју утиче тај сукоб. Састоји се од 12. музичких одломака који су уметнути у драмску радњу а имао је чак и оркестарски увод као неку врсту увертире. 




Иако је ''Ђидо'' најуспелији Јенков комад један други комад с певањем одредио је на неки начин српску историју будући да је у њему налази данашња химна републике Србије ''Боже правде''. Ради се о комаду ''Маркова сабља'' који је изведен на дан прославе пунолетства младог кнеза Милана Обреновића и ова песма се налазила у финалу где је певао хор. Овај комад изведен је 1872. године и написао га је Јован Ђорђевић, управник и оснивач СНП у Новом Саду. Десет година касније ова песма постаје званична химна новонастале Краљевине Србије готово преко ноћи. Она је остала химна све до мајског преврата 1903. када је свргнута династија Обреновић. Након тога је Србија била шест година без химне да би је краљ Петар Карађорђевић опет вратио прокламајући то као неку врсту династичког помирења . Након настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца она је остала химна Србије али је извођена уз химне остала два народа. Након Другог светског  рата химна је укинута а године 2006. године је опет постала државна химна и изабрана је на референдуму. Комади са певањем били су окосница репертоара и''Српског народног позоришта'' у Новом Саду основаног 1861. године на седници Српске читаонице у Новом Саду којом је преседавао Светозар Милетић. За првог управника постављен је Јован Ђорђевић а комаде су стварали Лаза Костић, Исидор Бајић, Аксентије Максимовић... Саму зграду позоришта је 1895. изградио Лазар Дунђерски али она није сачувана до данас јер је нестала у пожару 1928. године са целокупном документацијом, костимима и реквизитима.


Све до краја 19. века, комади с певањем остају стуб музичког репертоара Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта у Новом Саду иако композитори све више имају тенденције ка оперском изражавању и популарисању опере. Међутим то није био лак пут па и када је опера основана комади с певањем су и даље најпопуларнији жанр јер је тако диктирао укус публике као и уврежена идеологија националног препорода која је захтевала српске фолклорне елементе у музици. 
Први покушај да се публици прикаже нешто другачије и блискије опери био је комад Станислава Биничког ''Љиљан и оморика'' на текст Бранислава Нушића који је премијерно изведен  крајем 1900. године и то је у сваком погледу била права припрема за прву српску оперу која је изведена четири године касније, 1904.  Ради се о опери ''На уранку'' и то је био дефинитиван почетак европеизације српске музичке сцене и лагани почетак замирања комада с певањем као доминантног жанра.  Оперу  ''На Уранку'' компоновао је Станислав Бинички на либрето Бранислава Нушића што је био покушај овог комедиографа да се окуша и у сериознијим тематикама. Опера је написана под великим утицајем оперског веризма који је у то време био популаран у италијанској опери а могло би се рећи највише под утицајем Маскањијеве опере ''Кавалерија рустикана''. Иако је примаран веристички утицај ова опера је заправо синтеза веризма и традиционалне опере са елеменатима српског фолклора уз додатке оријенталног призвука. Опера је премијерно изведена у Народном позоришту у Београду почетком 1904. године а сама увертира је изведена пар месеци раније на једном концерту Петра Крстића. Радња опере се догађа у једном српском селу под турском влашћу где се рађа љубав између младића Радета и девојке Станке. Радетова мајка Анђа одобрава њихово венчање а сеоски ага Реџеп заљубљен је у Станку и покушава да осујети венчање. У тренутку када се и народ окупио у весељу изненада се појављује Реџеп и свима говори како је Раде син греха целога села а у то нико не верује. Међутим, појављује се Анђа и признаје да то јесте истина а Раде је у бесу и очајању убија. 
Партитура и већи део оркестарског материјала ове опере је изгубљен у бомбардовању Београда 1941., али је на основу фрагмената, одређених снимака и сећања, као и на основу клавирског извода оперу обновио и поново оркестрирао диригент Ангел Шурев. Уз ову оперу вредно је поменути и оперу Исидора Бајића ''Кнез Иво од Семберије'' која је заправо друга српска опера и настала је 1911. године и у њој се појављује хорски ансамбл под називом ''Српкиња'' која је постала најпопуларнији парт ове опере. И поред тога што је на сцени Народног позоришта у Београду изведене прва домаћа опера ово позориште још није имало свој огранак Опере. Први покушаји да се оснује Опера јавили су се око 1911. али су они прекинути почетком Првог светског рата. Након тога управник позоришта Милан Грол реализује оснивање огранка Опере а као управник постављен је Станислав Бинички тадашњи диригент Оркестра Краљеве гарде и Бинички је морао буквално ни из чега да створи извођачки апарат. Оркестар Опере је створен од војних и цивилних музичара а први солисти су остали они из комада с певањем уз понеког гостујућег певача углавном из Русије а након Октобарске револуције они постају стални чланови Опере.  Бинички се трудио да се на репертоару нађу популарна дела која ће привући публику.


Аудиторијум Народног позоришта у Београду
Прва представа која је изведена била је Пучинијева ''Мадам Батерфлај'' а затим су се низале познате опере Вердија, Пучинија, Доницетија, Маснеа,  Бизеа и чак нека дела Вагнера.  Након Биничког управник и диригент постаје Стеван Христић који изводи Оперу из почетног стадијума, проширује репертоар као и извођачки апарат. У овом периоду у репертоару Опере домаће оперско стваралаштво заузима значајно место а све више композитора ствара успешне опере. Најзначајнија таква дела су ''Милошева женидба или Вилин вео'' Петра Коњовића а затим и његове зрелије опере ''Кнез од Зете'' и ''Коштана'', ''Зулумћар'' Петра Крстића, ''Сутон'' Стевана Христића као и веома успела комична опера хрватског композитора Јакова Готовца  ''Еро са онога свијета''. 









 
  




субота, 17. јануар 2015.

Места која су понела имена српских владара

 Гледано у ширем историјском контексту  етимологија назива  појединих  градова и села у Србији  живи је и трајни сведок једног времена. Ова  прича је кратак преглед времена у коме су владари себи у част мењали називе места или оснивали нова али и времена када су мештани ружне или неупечатљиве називе својих места желели заменити и везати их за актуелног владара. 

Књажевац

Књажевац поред Зајечара налази се у долини реке Тимок. У римско доба носио је назив Timacum Minus. Данашњи назив носи од 1859. године када је насеље добило ново име у част књаза Милоша Обреновића а пре тога се место звало Гургусовац.


Обреновац
Обреновац поред Београда првобитно се звао Палеж. Данашњи назив добија посебним указом књаза Милоша Обреновића из 1859. године што је заправо одговор на молбу мештана да место понесе нови назив у част династије Обреновић.


      Горњи Милановац
Горњи Милановац носи име по војводи Милану Обреновићу, брату књаза Милоша. Место се најпре звало Деспотовица али 1859. године књаз Милош мења име места посебним указом. Град је основан указом кнеза Александра Карађорђевића из 1853. године и тада добија назив  по оближњој реци.  


Доњи Милановац
Доњи Милановац име је добио по кнезу Милану Обреновићу, старијем сину књаза Милоша који је преминуо у 21. години након веома кратке владавине. Пре тога место се звало Пореч.


Александровац
Град се налази надомак планине Копаоник и првобитни назив му је Кожетин. Од 1882. носи данашњи назив указом краља Милана Обреновића који месту даје нови назив у част свог сина Александра.


Наталинци
Наталинци, село надомак Тополе првобитно се звало Ново село а 1881. године мења назив у част кнегиње Наталије, супруге тадашњег кнеза Милана Обреновића.


Краљево
Првобитан назив овог града је Карановац. Указом краља Милана Обреновића из 1882. године добија данашњи назив у знак сећања на проглашење Србије за краљевину исте године.


Деспотовац
Првобитан назив овог града у Источној Србији је Воинци. Године 1882. краљ Милан Обреновић месту даје статус вароши и мења му назив у част деспота Стефана Лазаревића.


Александрово
Ово место поред Ниша настало је иницијативом краља Милана Обреновића у периоду од 1881. до 1885. када су га населили досељеници из Војводине. Место је име добило по краљевићу Александру Обреновићу.


Драгово
Ово шумадијско село настало је спајањем три села 1900. године а кума је била краљица Драга Обреновић која је село назвала по себи.


Драгинац
Ово место поред Лознице име је добило по краљици Драги Обреновић почетком 20. века. По предању краљица је пролазила кроз ово место а мештани су поставили црвени тепих да се не би испрљала од блата. 


Урошевац
Овај град недалеко од Приштине најпре се звао Феризовић. Након Балканских ратова и припајања Косова Краљевини Србији месту се назив мења у част цара Уроша Нејаког.


Александрово
Место се налази у Банату и основано је 1922. године. Тада су га населили борци из Првог светског рата који потичу из Лике а село добија назив по краљу Александру Крађорђевићу.

Православна црква у Александрову
Деспотово
Претпоставља се да назив овог села у Војводини потиче од  деспотске породице Сентиван па село од 1904 носи назив Ursentivan. Након Другог светског рата село носи назив Васиљево и то по првом руском војнику који је ушао у село у току ослобођења. Данашњи назив село носи од 1952. године. 


Вреди поменути и:

Љубичево
Ергела Љубичево крај Пожаревца настала је почетком друге владавине кнеза Милоша Обреновића на његово лично наређење и име је добила по његовој супрузи Љубици.


Јевремовац
Ботаничка башта Јевремовац у Београду настала је 1889. године на простору кога је даривао краљ Милан Обреновић и назвао по свом деди, Јеврему.



понедељак, 05. јануар 2015.

Дворови и здања династије Обреновић 1: Конак Господар Јеврема у Шапцу

Јеврем Обреновић
Најмлађи брат књаза Милоша Обреновића, Јеврем у Шабац се доселио 1816. године и првих година живео је у конаку Николе Луњевице где му је 1821. године рођена кћи Анка. За разлику од свог брата Милоша знатно је озбиљније схватао просвећеност па је био културни мецена и сопственим средствима финансира отварање школе у Шапцу а по сведочењу Јоакима Вујића у свом конаку поседовао је богату библиотеку. На идеју да подигне сопствени Конак Јеврем долази око 1820. године и одређује место у Господској улици. Припреме за изградњу почиње 1822. а Конак је завршен 1824. и био је архитектуром претеча конака кнеза Милоша у Топчидеру и конака књегиње Љубице у Београду. У овај Конак донет је први кревет у Србији као и први клавир ( сам кнез Милош све до 1834. године спавао је на поду као већина Срба тог времена). Након пресељења Јевремове породице у Београд 1831. године у Конаку борави војска која се исељава 1837. За време прве владавине кнеза Михаила Конак је продат држави за потребе Правитељства. Служио је и за свечане пријеме па је тако у њему организован дочек кнеза Александра Карађорђевића приликом посете Шапцу. У даљем периоду у згради су била разна начелства и управе а порушен је након Мајског преврата. На његовом месту 1907. године изграђена је зграда Окружног суда а данас се ту налази зграда Скупштине Општине.

Јевремов Конак у Шапцу